Od kada se bavi biljnom proizvodnjom, čovek je nastojao da dođe do sorti koje bi bile prinosnije, kvalitetnije i otpornije na bolesti. Sa napretkom nauke i tehnologije i povećanjem nivoa znanja selekcionera - oplemenjivača stvarao se sve veći broj novih biljnih sorti. Nove sorte su počele da prelaze državne granice menjajući neke od svojih svojstava u novim uslovima u koje su dospevale (ranostasnost, prinos, učešće specifičnih organskih materija i sl.). Ovo je uslovilo uređenje tržišta novih sorti od strane države, odnosno potvrdu njihovih osobina u određenim agroekološkim uslovima, pa su nastajale nacionalne sortne liste. One su se kreirale na osnovu testova kojima se proverava proizvodna i upotrebna vrednost sorte u datom okruženju (VCU testovi Value for Cultivation and Use) odnosno niza poljskih i laboratorijskih ispitivanja osmišljenih za svaku važniju poljoprivrednu vrstu. Sledeći korak u uređenju sortnih lista nametnula je potreba zaštite prava oplemenjivača, odnosno zaštite novih sorti. Tako je 1961. godine formirana Međunarodna unija za zaštitu novih biljnih sorti (UPOV) putem zaštite prava intelektalne svojine. U tom cilju bilo je potrebno razviti (multidisciplinarne) metode da bi se potvrdila različitost, uniformnost i stabilnost nove sorte, odnosno DUS: distinctness, uniformity, stability. Pokazalo se da je, zbog specifičnosti zadataka, najpodesnije bilo organizovati posebne institucije (Institute, zavode, agencije...) koje su sebi spojile upravnu, pravnu, naučnu i praktičnu stranu. To su danas u Evropi institucije visokog renomea kao GEVES i INRA (Francuska), Bundessortenamt (Nemačka), Naktuinbouw (Holandija), COBORU (Poljska), OMMI (Mađarska)... Sa formiranjem Evropske Unije i sa stvaranjem jedinstvenog tržišta, trebalo je definisati i promet sorti. Tako je nastao EU Common Catalogue, kod nas poznatiji kao Evropska sortna lista. Sve sorte koje se nalaze u ovom katalogu mogu se naći na tržištu zemalja članica EU. Međutim, u direktivi Saveta Evrope 2002/53/EC, se navodi da zajednički katalog sorti može biti sačinjen samo na osnovu nacionalnih kataloga, odnosno nacionalnih sortnih listi. Član 5. ove direktive bukvalno kaže: "Sve države članice treba zato da sačine 1 ili više kataloga sorti prihvaćenih za sertifikaciju i marketing na njihovoj teritoriji." Međutim, i dalje je ostalo pitanje pogodnosti pojedinih sorti za različite agroekološke uslove. Zato su mnoge države uvele liste preporučenih sorti, naročito za voće i povrće. Prijava za ove liste je negde obavezna, negde nije, ali se veliki proizvođači rukovode listama preporučenih sorti koje im garantuju dobar izbor u velikoj ponudi koju nosi Common Catalogue. Ovakva ispitivanja se uglavnom sprovode kroz mrežu tzv. "strip ogleda" u poljoprivrednim stanicama, agrozavodima i kompanijama. Između domaćih i stranih sorti proizvođači traže najpovoljniji odnos tri parametra: sorta (osobine, tip namene...) - kvalitet semena - cena. Mnoge sorte domaćih oplemenjivača su prošle VCU i DUS testove u stranim zemljama i našle svoje tržiše van naših granica. U našim uslovima, njihove sorte su vrlo konkurentne po ceni i adaptabilnosti sorti na naše uslove sredine, ali kao problem se najčešće javlja kvalitet semena - klijavost, čistoća... Sa druge strane, više stranih sorti na Listi sorti, u uslovima istim koji važe za domaće, znači više poreza, carine, manje prodatog semena "ispod tezge", manje falsifikovanog semena sumnjivog kvaliteta i drugo (seme stranih sorti je ulazilo na naše tržište i u vreme najvećih sankcija prema našoj zemlji). Kvalitet sorti i semena koje stiže do poljoprivrednih proizvođača je lakše pratiti u ovim uslovima. Širi se takođe i broj vrsta koje se gaje i nude na domaćem tržištu, koje postaju predmet prerade i sl... Dakle, evropska sortna lista, ili ne? Državna uprava, kao objektivan i odgovoran činilac, mora voditi računa o dobrobiti društva u celini. Ne treba izgubiti iz vida da je evropska sortna lista obavezujuća za zemlje članice EU, gde mi još ne pripadamo. Još nemamo ni članstvo u UPOV-u, mada smo ga zatražili. Jedan od uslova je Zakon o zaštiti biljnih sorti koji još nije usvojen ne zbog nezainteresovanosti ili neažurnosti ljudi koji rade na priznavanju sorti, već zbog ukupne političke i društvene situacije koja nas je često vraćala na početak. Uz sve to ne treba zaboraviti primer susedne Rumunije koja je ukinula svoju sortnu listu na godinu dana, a uvela evropsku. Nakon toga je uvidela grešku i odmah vratila svoju nacionalnu listu jer to, između ostalog, nalaže i već navedena direktiva EU. Odeljenje za priznavanje i zaštitu sorti koje jedino prati ovu problematiku u celini odnosno njenu zakonodavnu, praktičnu i naučnu stranu učestvovalo je i u izradi Zakona o semenu, u delu koji se odnosi na priznavanje domaćih/odobravanje uvođenja u proizvodnju stranih sorti. Tako su u naše zakone prvi put uvedeni pojmovi referentne kolekcije i DUS testova. Osnivanje referentne kolekcije u 2005. godini i izvođenje DUS testova koje je otpočelo ove godine, približavaju nas evropskim i svetskim standardima. Osim samog priznavanja i uvođenja u proizvodnju, ovim je omogućeno vršenje postkontrolnih testova, kojima se utvrđuje kvalitet održavanja sorte, autentičnost i sl. To nas je dovelo jedan korak bliže UPOV-u, STO, i drugim međunarodnim organizacijama.. Katarina Zarubica, Odeljenje za priznavanje i zaštitu sorti poljoprivrednog bilja
